Одломци из књиге Драгана Ђокановића "Република Српска"

„НЕСТАЋЕ МУСЛИМАНА У РАТУ ИЗМЕЂУ СРБА И ХРВАТА”

„Немојте мислити да Босну нећете одвести у пакао, а муслимански народ, можда, у нестанак...“, изговорио је Радован Караџић ријечи, које ће се спомињати док је Босне и Херцеговине и људи у њој.

Било је то вријеме када су српски парламентарци покушавали убиједити муслиманске и хрватске посланике да одустану од усвајања Меморандума о независности Босне и Херцеговине. Говорили су да ће усвајање једног таквог документа трајно нарушити међунационалне односе и да ће настати криза која Босну и Херцеговину може одвести у рат.

У сусједној Хрватској су, да напоменем, те 1991. године, већ ратовали Срби и Хрвати...

Слушао сам Караџићеву дискусију и пажљиво пратио реакцију лидера Странке демократске акције Алије Изетбеговића. Сједио је у средини првог реда гдје су обично сједили чланови предсједништва БиХ, гледао у правцу Караџића, длановима „зализао“ косу изнад ушију и подигао руку тражећи реплику. Предсједник Скупштине Момчило Крајишник климнуо је Изетбеговићу главом дајући му знак да може изаћи за говорницу, одмах послије Радована.

Завршивши говор Караџић је кренуо према свом сједишту, а скупштинска сала се проламала од звиждука и бурног негодовања муслиманских и хрватских посланика...

Доктор Караџић и ја сједили смо један поред другог. Устао сам и, када је пришао, пружио му руку. Чврсто је отпоздравио и захвално ме погледао. Врло свјестан сам био тежине ријечи које је предсједник Српске демократске странке изрекао иза скупштинске говорнице.


Др Драган Ђокановић и др Радован Караџић, 14./15. октобар 1991.

- Оно је била тешка реченица, тешка и претешка - рекао сам Радовану Караџићу, док је
Изетбеговић, гледајући у нашем правцу, говорио:

„Ето ради чега ми нећемо са вама. Не желимо да нам било ко пријети...“

Неколико седмица прије те скупштинске сједнице господин Изетбеговић ми је објашњавао зашто босанскохерцеговачки Муслимани не желе остати у Југославији у којој нема Хрватске и Словеније:

„У тој смањеној држави Срби су апсолутна већина и у случају неког будућег рата Муслимани немају никаквих шанси. Сада у Србији дјелују двије врло јаке опозиционе политичке странке које нас не признају као народ, а које ће једног дана доћи на власт… Да су сви Срби као Ви, Драгане, ми би остали са вама...“

- Модерни политичари причају о миру, осмјехују се на све стране, не изговарају тешке и иритирајуће ријечи... - говорио сам, а Караџић је пажљиво слушао.

- Ово је тешко и историјско вријеме које тражи, управо, овакве реченице - тихо је рекао. Иако се трудио да буде миран и убједљив, примијетио сам сјену на његовом лицу…

Изашао је Радован Караџић још једном, те историјске вечери, за скупштинску говорницу. Говорио другим тоном, осмјехивао се, бирао ријечи, молио посланике да “у даљњим наступима упуте мирољубиве поруке народу у БиХ...”

Међутим, неке изговорене ријечи, како то сликовито описа нобеловац Иво Андрић, једноставно остану као уклесане у камен. Овог пута „уклесале“ су се оне прве, наравно.

Других ријечи, вјероватно, се нико и не сјећа…
Догађаји који се десише, мање од годину дана послије, за многе представљају потврду Караџићевих пријетњи…
Има, међутим, и оних који кажу да је Караџић, с правом, упозоравао…

НЕ ВРИЈЕДИ ШТО РАДОВАН ИМА КРАЈИШНИКА


„Докторе, ово је мој лијек против усвајања Меморандума: закључићу скупштинско засиједање прије почетка те тачке дневног реда, а сљедећу сједницу, у складу са Пословником о раду Скупштине БиХ, само ја као предсједник могу сазвати…“ - одговорио је Момчило Крајишник када сам га упитао који је то лијек он припремио да спријечи усвајање Меморандума о суверености Босне и Херцеговине.

На почетку радног дана када смо Караџић, Крајишник и ја разговарали о предстојећој сједници Скупштине и анализирали информацију, коју сам добио претходне вечери и која се односила на телефонски разговор између Алије Изетбеговића и Бундесминистра спољних послова Ханса Дитриха Геншера – у коме овај познати њемачки либерал, а некадашњи припадник Хитлерјугенда, Нацистичке странке и савезнички ратни заробљеник, дајући подршку припремљеном плану муслиманских и хрватских посланика да, по хитном поступку и   без   обзира   на   сигурно   противљење   српских   представника,   усвоје   Декларацију

/Меморандум/ о суверености БиХ, увјерава Изетбеговића „да ће европски министри, у Хагу, прихватити документ усвојен од босанскохерцеговачке скупштинске већине“ – Крајишник је, непосредно пред одлазак у скупштинску салу, вјероватно мислећи да ће отклонити моју забринутост,  шеретски  рекао:  „Немојте  се,  докторе,  секирати!  Имам  ја  лијек  против  тог Меморандума!“

* * *

Од почетка 1991. године упозоравао сам да Босна и Херцеговина, због своје тронационалне структуре, мора бити врло опрезна и крајње прецизно се позиционирати у југословенској политичкој  и  државној  кризи.  Наглашавао  сам  да  БиХ  има  Устав  који  гарантује  њену државност,  територијални  интегритет  и  позицију  равноправне  републике  у  СФРЈ. Југославија је била чланица Организације УН и један од њених оснивача. Све што се односило на ту државу било је међународно признато. Не само спољне границе него и унутрашње – републичке. Колико год те републичке границе неки сматрали неправедним, налазили им ману, пошто су их, како су говорили противници комуниста, утврђивале комунистичке (значи, недемократске, а по њиховом мишљењу и нелегалне) власти, оне су, ипак,  у  складу  са  међународним  правом,  биле  саставни  дио  свеукупног југословенског пакета. Иако са комунистичком влашћу - југословенска држава - била је међународно признати субјекат. Према томе, присвајање или комадање територије Босне и Херцеговине није могло, без сагласности сва три конститутивна народа, доћи у обзир и није могло бити признато од међународне заједнице. Чин преласка федералне јединице у суверену и независну државу без сагласности, такође, сва три конститутивна народа, није могао бити демократски пут па је, као такав, у времену изузетно јаких националних странака, носио ризик рата… Овако размишљајући није ми падало на памет да потписујем или подржавам било какву Конвенцију, Декларацију или Меморандум о суверености Босне и Херцеговине. Био сам чврсто опредијељен за стрпљење и мирно разријешење југословенске кризе.
Шесточлана  југословенска  федерација  –  одлично,  петочлана  –  може,  четворочлана  – може. Са мање од двије федералне једнице, југословенска федерација, једноставно, не може да постоји. Према томе, Босна и Херцеговина није смјела да жури у било какву авантуру. Поготово није смјела да срља у ратну авантуру… Да потсјетим, примјера ради, да је пут стрпљења, на крају, прошла Црна Гора.

* * *

Слушао сам како Караџићев адут, за предсједника скупштине, Момчило Крајишник, те вечери 14. октобра 1991. године, у току посљедње паузе коју је дао, говори да ће се ослонити на Пословник о раду Скупштине БиХ и нисам могао да вјерујем у оно што сам чуо.
- Овдје се не признају ни устави, а на одредбе тамо неког пословника муслимански и хрватски посланици се неће ни осврнути - љутито сам коментарисао.
Тог дана, по мом мишљењу, изгубљено је драгоцијено вријеме. Био сам за организовање мирних грађанских протеста, са којих би у свијет отишле слике десетина и стотина хиљада људи који се не слажу са усвајењем најављеног документа. Био сам за то да  грађани из Босне и Херцеговине који су за независност  виде да ће се стотине хиљада, такође грађана Босне и Херцеговине, побунити против тога…

Караџић,  Крајишник,  Кољевић  и  ја  одгледали  смо,  у  Крајишниковом  кабинету, како хрватски посланик и члан ХДЗ Мариофил Љубић, и не помишљајући да поштује пословник о раду скупштине чији је подпредсједник, проглашава наставак сједнице, иако је она већ закључена у складу са наведеним документом, те како преостали посланици, а има ли су и без представника српског народа скупштинску већину, озарених лица усвајају Меморандум о суверености БиХ – први документ на путу међународног признања Босне и Херцеговине. По завршетку тог нелегално одржаног гласања журно смо напустили скупштинску зграду, не желећи да се сретнемо са новопеченим утемељивачима независне, а по нашем мишљењу и антисрпске, БиХ...

Свитало је док сам Вилсоновим шеталиштем, идући  у  правцу  „Жељиног“  стадиона, блијед, забринут и неиспаван пролазио поред зграде моје  гимназије. Све  околне улице  биле су апсолутно  празне.  Грађани,  у својим становима, вјероватно уморни од телевизијског преноса, „хватaли“ су мало сна и одмора за наредни дан. Нажалост, био сам сигуран да ће им ти тренуци сна и одмора, итекако, присјести. Знао сам да су разне „патриотске“ оружане снаге, јединице и лиге почеле са припремама за оружане сукобе...

ОСНОВАНА СКУПШТИНА СРПСКОГ НАРОДА


Предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић имао је, значи, у својим рукама Меморандум о суверености Босне и Херцеговине, усвојен од скупштинске већине и овјерен скупштинским печатом. С тим папиром одлетио је са сарајевског аеродрома у Хаг. За представнике влада који су учествовали у раду Хашке конференције тај документ био је валидан. Само су представници из Београда, који су присуствовали тој конференцији, упозоравали  на чињеницу да српски парламентарци из БиХ нису учествовали у усвајању Меморандума и да, због тога, тај документ не треба прихватити као тврдњу да се и Босна и Херцеговина изјаснила за самосталност.
Закључци Конференције одржане у холандском главном граду, на све српске политичаре у Босни и Херцеговини, дјеловали су крајње алармантно…

Драгану Стефановићу, новинару из Сарајева, заинтересованом за мој коментар хашког догађаја, дао сам сљедећу изјаву:
„Прекјучерашње заседање Хашке конференције јасно је показало да због усклађивања интереса великих сила може чак нестати једна европска држава пред крај двадесетог века. Анулирање чињенице да Југославија постоји као држава, представља непринципијелност и историјску грешку једне генерације политичара из Европе, Совјетског савеза и Сједињених Америчких Држава... Што се тиче иступа Алије Изетбеговића, сматрам да се тек сада нашао у тешком  положају.  Сувереност  Босне  и  Херцеговине  има  на  папиру,  али  у  пракси  нема компромисног  решења  са  Србима  из  БиХ.  А  тешку  економску  трку  која  тек  предстоји, самостална и суверена Босна и Херцеговина неће моћи издржати.“ („Експрес Политика“, 20. октобар 1991)


У новонасталој ситуацији Србима није преостало ништа друго него кренути демократским путем за очување равноправности и конститутивности у Босни и Херцеговини. Пред нама су се, након свега што се дешавало у босанскохерцеговачкој скупштини, напросто, појавили послови на оснивању српске скупштине и организовању Плебисцита за останак у Југославији.


Оснивачка Скупштина српског народа у БиХ одржана је у згради републичке скупштине у Сарајеву, 24. октобра 1991.

Учествовао сам у оснивању Скупштине и говорио на оснивачком скупу:

„Један стари европски народ пред крај двадесетог вијека излази на плебисцит и објашњава оно што је сваком нормалном човјеку јасно да жели очувати отаџбину до које је дошао кроз огромно страдање и милионске жртве. Наравно, ради се о српском народу који се за то бори у Југославији, прво у Хрватској, а потом и у Босни и Херцеговини. Овај стари народ који има дугу традицију, који је много пута гријешио и грешке исправљао, управо живи у времену када исправља грешку коју је начинио 1945. Овај народ је одлучио да очува своју отаџбину. Велики су и моћни непријатељи српског народа. Стратегија разбијања Југославије је дуготрајно и брижљиво припремана. Хашка конференција је завршни дио те стратегије.
Ова српска скупштина треба да осигура национални суверенитет српског народа у Босни и Херцеговини за сва времена. Надајмо се да Срби у Босни и Херцеговини неће морати бранити своју отаџбину као Срби у Хрватској."  („Јавност“, 26. октобар 1991)

КО ЖЕЛИ КРВОПРОЛИЋЕ ?

„Морамо смирити страсти! Ово никуд не води...“  - говорио је Адем Демировић с телевизијског екрана. Боре на челу још јаче изражене, поглед и даље благ, а глас нешто тиши него иначе. Иза његових леђа примјећујем брежуљке и воћњаке. Непосредна близина Сарајева, према Вогошћи...

Након Адемових чујем спикерове ријечи да је, тог другог марта 1992 године, на Кобиљој глави, убијен Кенан Демировић...  

У грудима ми се нешто стегло... Зар таква трагедија да ми задеси пријатеља и човјека који је, итекако, утицао на ток мог живота. Сјећања су, одједном, почела да навиру...

- Драгане, тражим те неколико дана. Када можеш доћи у Савез? Имам за тебе једну поруку - позвао ме Адем, половином септембра 1984. године...

Био је секретар Гимнастичког савеза Босне и Херцеговине. Просторије у којима је радио налазиле су се у згради популарног ФИС-а. У бочном крилу исте зграде, пројектоване и изграђене у вријеме владавине Краља Александра Првог Ујединитеља, су фискултурне дворане у којима су тренирали сарајевски гимнастичари, џудисти, каратисти, рвачи...

Поздравим се с Адемом и сједнем на столицу поред прозора. Доле, угао Доситејеве и Мис Ирбине улице, парк са неколико огромних стабала кестена кроз чије се крошње једва назиру прозори канцеларија садашњег министарства иностраних послова. Лијево од зраде министарства види се и дио бочне стране палате предсједништва БиХ.

- Сваки дан ме зове Аћиф Мустафић из Зворника. Договорио ти је посао у тамошњој болници... - слушам Адема, а, гледајући кроз прозор, размишљам о Аћифу.

Аћиф Мустафић је наставник фискултуре и велики гимнастички ентузијаста. Срео сам га прије десетак  дана, управо доле на углу, на почетку Доситејеве. Кроз шалу му кажем да ћу такмичити за Зворник ако ми, тамо, нађе посао и стан...

Човјек све озбиљно схватио, договорио посао, смјештај, па обавијестио Адема.

Двије године сам радио по теренским амбулантама у Дрињачи, Зелињу, Козлуку, Роћевићу, Шепку, Брањеву, Витиничком Кисељаку, Сапни, Витиници, а на новосадском гимнастичком купу градова, са задовољством, сам такмичио за Зворник…

Адемова породична трагедија дубоко ме потресла, али сам, у исто вријеме, био и поносан на пријатеља који је, иако скрхан болом, бирао ријечи и давао допринос очувању мира…

Нисам, међутим, био сигуран да ће Адемова доброта, а ни мој, претходних мјесеци, уложени труд спријечити ширење зла...

* * *

Наиме, након иницијативе Адила Зулфикарпашића и Мухамеда Филиповића, о потреби договора муслиманског и српског народа да се у Босни и Херцеговини сачува мир и пронађе формула останка ова два народа у заједничкој држави, покренуо сам одржавање јавних трибина на ту тему и кренуо, управо, од Зворника.

Та, како сам је 28. јула 1991. године у београдској „Политици“ назвао, „иницијатива угледних бошњачких појединаца“ потпуно се уклапала у моја политичка гледања, и управо о таквој сарадњи Срба и Муслимана, у више наврата, сам говорио и прије него су Зулфикарпашић и његове страначке колеге, са својом политичком идејом, изашли у јавност:

„Муслимански народ је за Југославију и то југословенство ће, сигуран сам, ускоро изаћи на видело. Последње изјаве Фрање Туђмана отвориле су очи многим Муслиманима. Сукоби са Србима и са ЈНА у којe их жели да увуче хрватски врховник нису у интересу муслиманског народа. Ни верски фанатизам у који их жели увући Алија Изетбеговић на крају неће бити прихваћен. Муслимани су европски народ који ће дати допринос очувању своје отаџбине Југославије и њеном интегрисању у Европу. Ко ће повести Муслимане у том правцу, још се не зна. Можда ће то бити и Фикрет Абдић, несумњиви лидер Цазинске крајине који ужива огромну популарност међу грађанима Босне и Херцеговине и кога многи сматрају истинским представником муслиманског народа у овој републици и наследником легендарног Нурије Поздерца…

Ускоро ће се Муслимани успротивити разбијачима Југославије. Они, заједно са Србима и Црногорцима, живе у три наше републике које представљају темеље Југославије, и сигурно је да неће прихватити да зарад хрватских интереса ратују са својим вековним комшијама и пријатељима.“ (Драган Ђокановић, „Експрес политика“, 17. јули 1991)

„Интерес муслиманског и српског народа није у међусобном рату него у миру, пријатељству и разумијевању, заједно са свим другим народима који то желе. Муслимани већ имају једно болно историјско искуство да су хушкани против Срба, након чега су и једни и други имали страховите губитке, док су хушкачи прошли релативно добро и зато треба бити веома опрезан да се грешка из прошлог рата не понови.“ (Драган Ђокановић,„Ослобођење“, 18. јули 1991)

Моји гости на трибини у Зворнику, 15. августа те године, били су Радован Караџић и Адил Зулфикарпашић.

„Ми Бошњаци – Муслимани свјесни смо историјског тренутка и све тежине пред којом се налазимо. Ми знамо да је Југославија најоптималнија за живот свих нас у БиХ, а посебно за Муслимане – Бошњаке. Бошњачка странка је узела иницијативу да бар два проблема постави пред бошњачкомуслимански народ. Прво, у БиХ се могу сачувати историјске границе, може се сачувати мир, може се сачувати просперитет у једној земљи, равноправној заједници слободних народа у Југославији. Желимо свијест муслиманског народа о томе да се у овој земљи не може владати без браће Срба, а најмање се може владати против њих...“, обратио се Адил Зулфикарпашић окупљеним Зворничанима.

„Било нам је тешко схватити како све што предложе Срби није добро за Муслимане, све што предложе Муслимани, изгледа, опет да није добро за Србе. То заиста, не може бити тако. Мора бити један дио питања и рјешења који су подједнако добри и за Србе и за Муслимане, а да при томе не шкоде ником трећем него ако хоће да се прикључе, биће добро и за нас и за њих, за све. Ми народне послове муслиманског и српског народа немамо право да поводимо за сновима, за нереалностима, нити за стварањем велике Србије нити велике Хрватске и велике БиХ. Жеље и снови су једно, а живот и реалност друго и могу да кажем да је велика срећа што се ти снови и жеље не могу остварити, јер је реалност богатија и омугаћава најбоља рјешења. Потреба да се оствари превласт над другим није здрава. Посебно не видим како бисмо ми Срби и Муслимани једни над другим остваривали превласт када смо једни у већини у једној, а опет други у другој општини? Морамо постићи договор да је већина у једној општини одговорна за мањину и да чак на рачун својих интереса припази мањину.“, говорио је, том приликом, Радован Караџић. („Ослобођење“, 17. август 1991)

* * *

Ушао сам у политику да дајем допринос очувању државе, њеној демократизацији и бољитку друштва. Желио сам да моји синови, Никола и Александар, безбрижно расту у свом граду. Да Адемов Кенан, али и многи други сарајевски младићи на најљепши начин проводе момачке дане. Да моји спортски пријатељи и познаници из ФИС-а Винко Шамарлић, Драган Викић, Аднан Солаковић, Миленко Каришик, Салко Ћурић, Мићо Станишић, Момо Мандић, Мишо Гавриловић, Џевад Топић, Рефа, Зоран Чегар, Иван Ивандић, Драган Марковић, браћа Заим и Енвер Бацковић, Рајко Кушић..., доприносе напретку сарајевског спорта, а не да облаче различите униформе.

Хтјели смо европску државу и успјешну демократију, а, гле, шта смо, за мање од двије године од увођења демократије, добили! Јуче, испред цркве, убијен сват Никола Гардовић, данас, у непосредној близини гробља, убијен седамнаестогодишњи Кенан Демировић...

- Боже, шта се ово у мом Сарајеву дешава? У шта ће ово да се претвори?

Искључио сам телевизор. Глава пуна питања, дилема, сумњи... Хоће ли то мој досадашњи труд и иницијативе свих других добронамјерних људи пропасти? Зар ће искрене ријечи оца који је изгубио сина бити упразно изговорене? Морамо ли се, пред крај двадесетог вијека, подијелити баш по националним „рововима“? Ко, нам, жели све најгоре  и, очигледно, припрема крвопролиће?

Несаница и немири до дубоко у ноћ…

И сада ме мучи зашто сам, неколико мјесеци касније у Зворнику, морао срести онако уплашену Минку Пушкаревић, Аћифову сестру? А код ње и њеног мужа Фикрета провео сам прве дане боравка у том градићу на обали Дрине. Зашто се ова ратна слика Минке Пушкаревић морала смјестити поред слике на којој госпођа Минка, обучена у лијепу хаљину маринско плаве боје, љубазно се смијешећи, дочекује свог госта?

Зашто сам шеснаест година касније сазнао да је, поред оног човјека који је убио Кенана, убијено још осам невиних људи само зато што су Срби?

Александар Пајдаковић ће до краја живота памтити слику групе људи која се приближава њему и његовом оцу, а у ушима ће му одзвањати посљедње ријечи које му је отац, прије него је ухваћен, упутио: „Трчи према кући и немој се окретати!“

Његов отац Милан је, због родбинске везе с Јованом Тинтором, био главни осумњичени за Кенаново убиство... Заробљен, мучен, убијен, ко зна гдје закопан, а онда послије рата откопан и премјештен у Влаково које је, да напоменем, у току рата, било под српском контролом... Из Влакова, прије неку годину, ископан те ДНК анализама потврђен…

Још прича из књиге "Република Српска" можете прочитати на форуму ЕСЦ:

Тема: "Република Српска", Драган Ђокановић